NULA DINARA ZA KULTURU I NAUKU

U moru vesti koje potresaju Srbiju, poput tuče u Farmi, poraza Novaka i najavi koncerata Cece i Jece, odjednom iskoči ovakav naslov. “Hm, pa šteta, ali država nema para. A I ti vajni naucnici, profesori, studenti se samo bune, a žive na račun države. I narod mora nešto da jede! Vi umetnici stegnite kaiš, postoje preče stvari od kulture.”

Da li? Za vreme Drugog svetskog rata, Čerčilu su predlagali da ukine izdvajanja iz budžeta za kulturu i preusmeri ih vojsci. On je odgovorio: ”A sta ćemo onda da branimo?”

Tekst sam započela sa pokušajem da dočaram razmišljanje prosečnog stanovnika ove zemlje. Meni je sasvim strano, ali sam sakupljala podatke iz gradskog prevoza, čekaonica, sa društvenih mreza, čak i u studentskom domu. Kako ljudi mogu imati toliko površan pogled na svet? Šta čini jednu naciju? Sta joj donosi napredak? Upravo nauka i kultura. Da nema tih svetionika slobode , ljudi bi još živeli kao nomadi, umirali u trećoj deceniji života, prinosili bogovima žrtve za dobar rod… Nacija kojoj je pripadao i gospodin Čerčil, iako je impreijalistička i surova, napredna je jer ceni ono što izdvaja pleme od civilizacije – nauku I kulturu.

Zašto to naš komšija, prodavac ili penzioner ne vide? Znam, kazaćete da narod teško živi. Narod nema čime da plati kiriju, hranu i benzin, pa još i knjige ili predstavu? Ja se slažem da je situacija teška. Ja, kao student, jedva priuštim sebi deo onoga što bih želela da čujem, vidim, naučim. Ali, kada se organizuju predstave po simboličnim cenama ili besplatni koncerti klasične ili džez muzike, pogodite koliko ljudi dođe? Samo oni koji i inače posećuju takva dešavanja. Tu zapravo leži glavni problem a to je potpuna apatija i nezainteresovanost za duhovnu hranu.

Vlast čini užasan kulturni genocid nad sopstvenim stanovništvom čije će posledice biti nesagledive. Mladi ljudi su izloženi rijaliti programima, šundu, kiču, prostoti, primitivizmu. Jednom rečju, mediji serviraju NEkulturu. Mladima idoli nisu naučnici, inovativni preduzetnici, pisci, slikari, arhitekte…Ovoj zemlji trebaju i poljoprivrednici, zanatlije, privrednici, ali bez inovacija i progresa koji donose školovani ljudi svi će tapkati u mestu. Ne treba svi da studiraju fiziku ili sviraju klavir, ali im treba pokazati da je i to u redu, iako nije popularno. Devojčice žele da budu pevaljke i manekenke,a dečaci fudbaleri i “opasni momci”. To im se postavlja kao model prihvatljivog ponašanja, a ne pruža im se prilika da saznaju za bolje. Kada ne ostvare te ambicije, ostaće im samo prosečnost, upašće u kolotečinu i dobijati mrvice koje im dodele Oni sa vrha.

Nauka vas tera da postavljate pitanja, dajete odgovore i opet postavljate pitanja. Kultura nas uči poštovanju tradicije, ljudskih vrednosti , lepote. Zajedno, teraju vas na razmišljanje. Ali neki ne žele da im podanici misle, pa oblikuju bezličnu masu kojoj su dovoljni hleb i igre koje se emituju na ružičastim televizijama.

Nemojmo se zavaravati da će država novac za Petnicu ili Nišvil preusmeriti socijalnim slucajevima. Zar je neko toliko naivan da pomisli kako su to mere štednje i rešavanje hitnijih pitanja? Ne, to je čist bezobrazluk i onemogućavanje mladim ljudima da prošire vidike. Oni koji su svesni toga, ipak ne preduzimaju ništa.

Nisu krivi političari, tajkuni, nisu krivi mediji koji rade po nečijem nalogu. MI smo krivi što mirno gledamo kako oko nas nastaje jedan svet nalik Orvelovom. Mi smo krivi jer ne tražimo naše pravo da znamo i činimo više. Sve dok ne ustane elita, a zatim I široke narodne mase i zatraže svoju slobodu i svoju šansu, imaćemo Grand kulturu i Mega-doktorate.

Autor teksta O.M.

“Pobrinite se za problem, ne za kritiku.”

Žalimo se kad ne dobijemo, žalimo se kad dobijemo što nismo dobili dovoljno, žalimo se na mnoge stvari ali da li se neko pokrenuo da bilo šta sam uradi i doprinese?! Treba li se da gledamo samo kroz individualnu dobit a ne kolektivnu?! Koliko nas je spremno nešto da uradi za dobrobit svih?!

Da bi sproveli neku akciju potrebne su vam tri stvarim tri ključna resursa: ljudi, vreme i novac. Na izgled deluje da je novac najteže obezbediti, mada ponekad mi se ćini da je do novca lakše doći nego do ljudi. Toliko su nezainteresovani i neinformisani da to postaje ozbiljan problem.

 Kompanija Coca-Cola Hellenic je pokrenula zanimljivu kampanju u cilju obeležavanje 45 godina poslovanja u Srbiji.  Kao društveno odgovorna kompanija žele da  izgrade teretane na otvorenom širom Srbijei tako da mogućnost svima onima koji žele da vežbaju - i to besplatno. 

Na građanima Srbije je samo da glasaju za svoju opštinu pute konkursa koji se može pronaći na njihovoj FB stranici.

U njihovom konkursu doslovce stoji: "Učinite nešto za sebe i svoje sugrađane, priključite se i glasajte za opštinu u kojoj želite Coca-Cola aktivnu zonu!"

Sredstva su dakle na dohvat ruke, sve što treba da uradimo je da glasamo za našu opštinu. Tu dolazimo do dela gde su ljude kao resurs i njihovo vreme koji su takođe neophodni da bi se do željenog cilja i stiglo. Od ljudi se očekuje da svakoga dana glasaju po jednom i da pozovu svoje prijatelje da učine isto. Vreme potrebno za glasanje je manje od 60 sekundi, na nedeljnom nivou to je 7 minuta našeg vremena.

Ne znam vama, ali meni ovo deluje mnogo teško. Šta sad, treba svakoga dana da odvojim po minut i da glasam. Imam barem tri razloga zato neću glasati. Prvi, zato što akcija neće uspeti nece ni drugi glasati. Drugi, svi su se sad "primili" na to i baš zato ja neću. Treći, napraviće ga verovatno na lokaciji koje će mi biti daleko pa ga neću koristiti.

Dragi moji, ovo su samo neki od IZGOVORA ljudi koje sam čuo, da  ne pominjem rasprave na političkom nivou, rasprave o lokaciji gde će se to izgraditi, rasprave da li nam to treba ili ne i uopšteno sve rasprave koje ne doprinose ostvarenju cilja. 

Zar niste čuli, mi smo to već dobili, sad treba samo da odlučimo lokaciju, ko će se slikati, ko će pokupiti po neki poen i ko će se najviše hvaliti da je doprineo. Mislim da je ovo dovoljno da se stekne utisak o tome kakva je situacija.

Da stvar ne bude samo sa jedne strane. Čuju se u svoj toj galami i glasovi manjine koja pokušava i trudi se da ukaže na veliku mogućnost koja se pruža ali se izgleda snagom argumenta, još uvek, teško šta može u Srbiji.

Prilika je malo, izgovora je mnogo! Mislite o tome!