“Pobrinite se za problem, ne za kritiku.”

Žalimo se kad ne dobijemo, žalimo se kad dobijemo što nismo dobili dovoljno, žalimo se na mnoge stvari ali da li se neko pokrenuo da bilo šta sam uradi i doprinese?! Treba li se da gledamo samo kroz individualnu dobit a ne kolektivnu?! Koliko nas je spremno nešto da uradi za dobrobit svih?!

Da bi sproveli neku akciju potrebne su vam tri stvarim tri ključna resursa: ljudi, vreme i novac. Na izgled deluje da je novac najteže obezbediti, mada ponekad mi se ćini da je do novca lakše doći nego do ljudi. Toliko su nezainteresovani i neinformisani da to postaje ozbiljan problem.

 Kompanija Coca-Cola Hellenic je pokrenula zanimljivu kampanju u cilju obeležavanje 45 godina poslovanja u Srbiji.  Kao društveno odgovorna kompanija žele da  izgrade teretane na otvorenom širom Srbijei tako da mogućnost svima onima koji žele da vežbaju - i to besplatno. 

Na građanima Srbije je samo da glasaju za svoju opštinu pute konkursa koji se može pronaći na njihovoj FB stranici.

U njihovom konkursu doslovce stoji: "Učinite nešto za sebe i svoje sugrađane, priključite se i glasajte za opštinu u kojoj želite Coca-Cola aktivnu zonu!"

Sredstva su dakle na dohvat ruke, sve što treba da uradimo je da glasamo za našu opštinu. Tu dolazimo do dela gde su ljude kao resurs i njihovo vreme koji su takođe neophodni da bi se do željenog cilja i stiglo. Od ljudi se očekuje da svakoga dana glasaju po jednom i da pozovu svoje prijatelje da učine isto. Vreme potrebno za glasanje je manje od 60 sekundi, na nedeljnom nivou to je 7 minuta našeg vremena.

Ne znam vama, ali meni ovo deluje mnogo teško. Šta sad, treba svakoga dana da odvojim po minut i da glasam. Imam barem tri razloga zato neću glasati. Prvi, zato što akcija neće uspeti nece ni drugi glasati. Drugi, svi su se sad "primili" na to i baš zato ja neću. Treći, napraviće ga verovatno na lokaciji koje će mi biti daleko pa ga neću koristiti.

Dragi moji, ovo su samo neki od IZGOVORA ljudi koje sam čuo, da  ne pominjem rasprave na političkom nivou, rasprave o lokaciji gde će se to izgraditi, rasprave da li nam to treba ili ne i uopšteno sve rasprave koje ne doprinose ostvarenju cilja. 

Zar niste čuli, mi smo to već dobili, sad treba samo da odlučimo lokaciju, ko će se slikati, ko će pokupiti po neki poen i ko će se najviše hvaliti da je doprineo. Mislim da je ovo dovoljno da se stekne utisak o tome kakva je situacija.

Da stvar ne bude samo sa jedne strane. Čuju se u svoj toj galami i glasovi manjine koja pokušava i trudi se da ukaže na veliku mogućnost koja se pruža ali se izgleda snagom argumenta, još uvek, teško šta može u Srbiji.

Prilika je malo, izgovora je mnogo! Mislite o tome!  

Apel je uspeo, putevi su prohodni, krize nema...

        Često se pitam da li u ovoj zemlji iko razmislja pre nego sto nesto uradi? Verovatno da ne, jer nam ne bi bilo ovako. Većina se vodi sitnim interesima i emocijama a razuma nigde. Ovo hladno vreme mi je poslužilo da ponovo pročitam knjigu Arčibalda Rajsa „Čujte Srbi.....ČUVAJTE SE SEBE“. Obzirom je nestvarno kako se naš narod nije promenio ni posle toliko godina od kada je knjiga napisana. Čitam kjnigu i ne verujem. Kao da je pisana za ovaj period.

       Mediji su puni hvalospeva o Evropskoj uniji, o tome kako će sve biti bolje kad budemo deo jedne takve porodice. Možda će tako i biti a možda i neće. Ono što se sigurno neće promeniti to smo mi, mi kao narod, mi kao građani, mi kao sugrađani, kao komšije i kao prijatelji.

       Juće sam čekao prevoz preko 15 minuta, što možda nije mnogo da nije -10C a stanica nije prepuna ljudi. Autobus konačno stiže i tada kreće umetnost ulaska i validiranja busplusa pred mase koja pokusava da uđe makar i tebi preko glave. No, to je nešto na šta smo navikli ali mi nikako nije jasno kako vozaš GSP nema obzira da prvo zatvori vrata pre nego sto krene, jer sve je klizavo a autobus je pun snega i ljudi. Vrhunac svega je, da je par puta krenuo sa srednjim i zadnjim vratima otvorenim, pa smo mu mahali kroz vrata da bi nas ugledao na retrovizru pre nego sto počnemo da ispadamo. To je nešto što Evropska unija ne može da promeni, to moramo sami.

      Dokle ćemo, mi građani ove zemlje trpeti zbog neprofesionalnosti i neznanja brojnih službenika na raznim pozicijama u javnim službama. Zašto kada uđete u banku ili bilo koju privatnu uslužnu radnju naiđete na znatno prijatniju uslugu a pre svega bržu? Koliko radiš toliko zaradis, koliko si uspešan toliko ćeš napredovati. Ovo je idealan tip, njega mi ne poznajemo bar ne u većini slučajeva. Mala smo zemlja i svako poznaje nekoga ko može da mu pomogne u nečemu. Svi idemo tom linijom manjeg otpora. Zalažemo se za jačanje države a sami je uništavamo, tražimo druge da je poštuju a prvi mi kršimo njene zakone, očekujemo napredak i bolji život a ništa ne činimo da do toga dođe. To je nešto što Evropska unija ne može da promeni, to moramo sami.

       U nevolji se uvek vidi ko je kakav. Kao da nam nije dovoljno teško pa nam je još samo ovo loše vreme trebalo. Snega imamo za izvoz ali ga niko neće. Službe čiste puteve od snega i bacaju na trotoare, gradjani KADA čiste trotoare bacaju ga na ulice i tako u krug. Vlada poziva građane na solidarnost i strpljenje. Evo već koliko je proslo od prvog snega a u mojoj ulicu tek po neki deo trotoara je očišćen ispred zgrada i kuća i to vrlo često da bi mogli automobilima da izađu iz garaže. Niko neće da uradi nešto ako njemu ne znači a očekuje da to drugi rade. Hoćemo svi čiste trotoare a niko da očisti prvo svoj. Uzalud su kazne i zakoni kada se ne poštuju, doneti su samo da bi postojali. Apel je uspeo, putevi su prohodni, krize nema.To je nešto što Evropska unija ne može da promeni, to moramo sami.

       Dok Srbi ne shvate da Evropska unije nije raj, da Rusija nije majka, da SAD nije obećana zemlja i da treba svoj glas da dignu i da ga upotrebe za bolje DANAS a ne za neko bolje PREKOSUTRA, uvek će nas iznenatiti SNEG usred ZIME.

Aleksandar Dašić                                                                                             11.02.2012. Beograd

                                                          Ovo je naša obaveza!!!